Šta je varaličerenje, kako se postaje varaličar, šta nam je potrebno od opreme, na koju grabljivicu da ciljamo, na kojoj vodi? Nameće se mnoštvo pitanja na koje ćemo naći odgovore oslanjajući se na iskustva onih koji su već ovaj „zanat“ ispekli i rado dele svoja iskustva sa budućim varaličarima.
Varaličarenje je način ribolova u kojem veštačkim mamcima provociramo ribe grabljivice da „grizu“, to jest da napadnu naš veštački mamac. Bitna razlika ovog načina ribolova u odnosu na druge tehnike (plovak, feeder match, štek itd.) je da je varaličarenje mobilno, znači da nismo statični tokom ribolova, već često menjamo pozicije u potrazi za ribom. Primera radi u šaranskom ribolovu se koriste primame i mirisi sa ciljem da bi privukli ribu do namamčene udice, dok kod varaličarenja smo mi u potrazi za ribom (baš to zahteva promenu lokacije i pozicija).
Skoro u svakoj vodi, od malih barica i rečica sve do najvećih reka i jezera u našoj zemlji obitava neka vrsta ili više vrsti grabljivica. Najčešće štuka, bucov, som, grgeč (bandar), smuđ, klen itd.. Oni imaju ulogu održavanja prirodne ekološke ravnoteže u vodama. Hrane se uglavnom ribama, rakovima i račićima, žabama, a poneke vrste i pijavicama i strvinama u vodi. Grabljivice često napadaju bolesne ili ozleđene primerke bele ribe, a time igraju veliku ulogu u održavanju biološke čistoće vode i sprečavaju na neki način prenošenje i širenje bolesti i genetski naslednih degeneracija.
Neretko su grabljivice i kanibali, ne štede ni pripadnike svoje vrste, čak ni svoje potomke. To zvuči okrutno, ali tako priroda rešava selekciju bolesnih i slabih od sposobnih za život i produžavanje vrste. Varaličar može postati svako ko je spreman da odvoji vreme, nešto malo (ili malo više) novaca, i strpljenja da savlada osnove ovog po meni uzvišenog načina ribolova.
Varaličarski pribor je komplet ribolovačkih alatki koje trebamo nabaviti da bismo stvorili osnovne uslove doživljaja na vodi. Sastoji se od varaličarskog štapa, mašinice, monofila ili upredene strune (popularno pletenica), varalice, sitnog pribora (predvezi, kopče, vrtilice, rezervne udice, klešta, nožića itd.), odeće i obuće (gumene čizme, bakandže, kišni mantil, kapa, prsluk, sunčane polarizacione naočare itd.).Tu se javlja večna polemika da li je skuplje bolje. To je samo delimično tačno, svakako je lepo imati paradne i kvalitetne štapove, mašinice, varalice i ostalo, ali kao i u svemu u životu ljudski faktor je najbitniji i neizostavni deo priče.
Znanje, snalažljivost, iskustvo, strpljenje su vrline u varaličarenju koje kompenzuju eventualne slabosti ili nedostatke pribora (štap slabije bacačke težine, monofil ili struna slabije nosivosti, manje trokrake itd.). Imamo primere gubitka ulova sa perfektnim i usklađenim priborom, a s druge strane skoro neverovatne uspehe sa neadekvatnim, slabim, čak i oštećenim priborom. To je samo još jedan od dokaza da ribu lovi čovek a ne pribor. Dakako čovek bez pribora može samo da posmatra vodu, a to je u našem slučaju nedovoljno!
Poželjno je da varaličarski komplet prilagodimo prema uslovima i ciljnoj grabljivici. Greška koju čine skoro svi početnici je kupovina prejakog pribora pod izgovorom „šta ako dođe velika riba“. Nažalost onih velikih je sve manje i sve ređe dolaze, ALI nije sve u hvatanju kapitalaca!
Imati na štapu i boriti se sa bucovom od 1-2 kg znači nezaboravan doživljaj, ali samo ako je to zaista nadmetanje, a ne „glisiranje“ u trajanju od jedne minute sa predimenzioniranim varaličarskim priborom. Ne treba ni zaboraviti da kod varaličarenja kontinuirano zabacujemo i izvlačimo (za razliku od šarandžijskog ribolova gde štap u većini vremena stoju u držačima a ne u ruci), prema tome nepotrebno težak pribor brzo dovodi do zamora ruke i leđa, a to zna pretvoriti izlazak na vodu u pravu noćnu moru.Komplet treba uskladiti , naime često neproporcijalno sastavljena kombinacija dovodi do gubitka ulova. Prejak, prekrut štap u kombinaciji sa strunom manje nosivosti dovodi do kidanja, obratno rizik je velik da nam se polomi štap. Da li to znači da je idealno ako je sve ultra jako ili ultra osetljivo? Apsolutno ne, jer danas postoji izuzetno široka ponuda pribora, gde zaista možemo naći odgovarajuće za naše potrebe, i krojeno za naš džep. Za početnike predlažem da se prvo informišu (ako već nemaju informacije) o vodi na kojoj će se oprobati u ovoj disciplini. Ako se zna koja će biti primarna ciljna grabljivica i izbor pribora će biti lakši. Bitne su i karakteristike vode na kojoj ćemo loviti, ako je to reka sa prosečnim jakim protokom i pribor nam treba biti jači (shodno varalicama koje imamo u planu koristiti), ako je to sporotekuća voda ili stajaćica neće nam trebati glomazan i predimenzioniran pribor. Kad smo se odlučili po ovim pitanjima možemo pristupiti nabavci pribora. Svakako se treba donekle rukovoditi i sopstvenim intuicijama i proceni pri kupovini, ali nije naodmet tražiti mišljenje iskusnijeg varaličara ili prodavca. Lako je zagubiti se u šarenilu cena i ponude varaličarskog pribora. Varaličarski „borbeni“ kompleti se ne kupuju u jednom danu, već se sastavljaju i menjaju tokom ribolovačke karijere varaličara. Za početak trebamo se skoncentrisati na to da upoznamo kupljeno, i da nam ono bude „produžetak ruke“ i da se osećamo prijatno pri korišćenju. Varaličarski pribor ćemo proširivati tokom vremena, to se prevashodno odnosi na varalice, njih nikad nije dosta a tu su i kidanja, kačenja na vrbe, topole, trsku i ostale ribolovačke „nepogode“. Monofil i struna su takođe potrošna roba jer su u stalnoj upotrebi, pa se pritom habaju. Za savladavanje baratanja varaličarskim priborom je potrebna volja, u početku više pažnje (posle to prelazi u rutinu), i malo veštine u rukama.
Sve će sa vremenom „doći na svoje“, samo treba biti dovoljno uporan i u slučaju da nam nešto nije jasno ili smo u nedoumici, obratiti se iskusnijima. Varaličari su po prirodi „samotnjaci“ tokom ribolova, to je neka vrsta „intime“ vode, ribe i ribolovca. Koncentracija i mentalna posvećenost i prisutnost su bitni elementi za uspešnost, zato se izbegavaju priča i galama. Grabljivice su sve plemenite ribe, koje kao da imaju više „pameti“ ob bele ribe, i to svakako zaslužuje poštovanje. Danas zahvaljujući posvećenim pojedincima, klubovima i udruženjima, u globalnoj varaličarskoj zajednici sve više prevladava pokret C&R (Catch and Release ili u prevodu Uhvati i Pusti), sa ciljem da se održi populacija grabljivica na vodama. To je značajno iz više razloga, između ostalog zbog pomenute prirodne ravnoteže, zatim da bi smo imali i sutra šta da „prevarimo“.
Bistro u glavi, bistro na vodi!
Autor: Toth Arpad – Lonewolf
Member of Varalicar.com Fishing Team